ARTArt
Аркадије Драгомошченко ОПИС
Са руског превела Мирјана Петровић-Филиповић
***
Тачка
гледишта јесте ‒ деоба кружнице, тренутни лукови правих,
заметак, дељивост, могућност остатка и множења ‒
свака
својом плоти одева предмет,
и док окружује, отиче,
Заробљава у схему освежавајућу сени лигатуром. Препознавање
долази касније.
Центар влажног привлачења у пресеку пејзажа
(када је на уштапу),
када се замени почетком.
Оса
у тумарањима упорна.
Непокретни су, избрушени пехара крајеви. Бира се лето
али га не бирамо ми
у пехаротворењу ковитлаца.
К`о бајалицу понављај неустрашиво у овим крајевима,
лишавајући смисла било које значење да би пронашао:
улица ‒ лепеза, дим ‒ ведар,
стране света у продужетку подударања небеских.
Над ужареним асфалтом трепери шарени филтер.
Звук ‒ то је висак ван повратка, спуштен у сумаглицу.
Али се у виду одеротине увлачи под капак снежнобела
тачка,
попут зрна се открива као ехо.
Улице (мембрана јаве).
Појављују се као испрекидане линије, братства флека на окреченом зиду,
геометријски вртови,
где су гласови
оних што одлазе
спирални и разговетни, као и оних што нису постојали ‒
сви су наши.
Додиривање коже сугласника, роса самогласника по грлу.
Сећаш се (трећа страна из Redo), украј пута,
фотографија,
возиш се у колима, провала облака над градом, не скупљајући се
у линију,
заобилази твој повратак у земљу или у текст, или у тело
најситнијих спојева што се преплићу са звуком:
ево га: не киша, већ песка светковина (истоветност)
па ипак је дато:
да бисмо, појављујући се изјутра у плахтама и прозорима,
могли да закорачимо преко несхватљивости онога,
од чега се састојимо.
Повратак звука? ‒
Непокретан је и ведар као дим.
Савршенство ураста у облику цитата ‒ изван наводника ‒ ако су нагађања
тачна, попут тренутних лукова правих.
Спремни да јурну уназад, да се зарију блеском остатка.
Статика је лос. Стеран небом у подне код Виборга .
Пада хоризонтално слева удесно иза брда по жељи
у приближном трку,што укосо лети у средиште дуге. Да уста спознају
властиту случајност,
к`о мишеви на камену. До кости,
до пехара ‒ дно ‒ нише, где је равнотежа тела ноћног.
Успорени су до превирања говори.
Спори попут предсобља,
као звук, који је испустио цртеж.
Спаљен
и по лицима развејан
праменовима прашине.
***
Вид је такође и лингвистичка процедура, процес описивања, разликовања. Свако је путовање ‒ писмо у прошлост.
У једном од многих случајева се обична, написана/издата књига може разматрати као покушај рехабилитације (могуће, оправдања) претходне књиге, ако се она не третира као роба, увучена у односе, који су очигледно далеки од интереса оног, ко ју је писао и читао.
,,Свистонов је лежао у кревету и читао, односно писао, јер је за њега то било једно те исто. Обележио би одломак црвеном оловком, црном би га у прерађеном облику уносио у свој рукопис, није га било брига за смисао целине и за повезаност делова“ (К. Вагинов).
Можемо само да изразимо жаљење што све до сада није изашла ниједна Свистоновљева књига.
Ако допустимо општепознато ‒ да је култура, у којој смо васпитани, и која нас је прихватила за властито тело, формирала језик, поглед, представе о свему што нас окружује, па и саму себе, тј. ,,стварност“, ‒ и да функционише као метафизичка машина савршенства, недодирљиве пуноће, телеолошког, онда је поптуно оправдано претпоставити, да се унутрашње пространство драме, чији смо ми главни глумци од тренутка настанка наше властите историје, може описати као пространство непоклапања између машине самодовољне пуноће, телоса и недостатности, која нас одређује очитом коначношћу постојања, или, пак, још једноставније: жеље.
Одакле следи да управо ,,ја“ и јесте ‒ пукотина, зазор, који са очигледном лакоћом прихвата различита имена. Упоредимо ово ,,ја“ са контурама рупе ‒ са контурама одсуства. Између осталог и садашњег, које је склоно експанзији свог значења.
Доколица је много напорнија од рада. Захтева напор, трајност другачије природе и више маште.
Једна од технологија доколице јесте ‒ паратаксис. Брзина неинертних спојева исцрпљује могућности у вртоглавој непокретности. Међутим, саблазни је најчешће немогуће одолети.
,,Ја“, које не поседује могућности да ригорозно прати стратегије доколице, које не прекидају циркулацију властите производње (круг кредом Хоме Брута ), те, самим тим, и историје и сећања, осуђено је на умножавање илузија. Свака је ствар само талог свог описа.
Грешка је увек намерна. Понекад грешка представља резултат сложених, многослојних, потпуно свесних операција и калкулација. Поезија не прави грешку у било којој пројекцији свог самопреиспитивања, јер представља четвородимензионални пејзаж беспрекорног дејства, ,,где се све слаже до танчина, чак и да се нечији записи не слажу“. Она јесте ‒ потпуно одсуство (пре свега репрезентације). Међутим, жељу за одсуством прати несавладив страх да се пређе преко црте, која га од њега одваја. Управо зато такво прелажење, које у стварности ништа не превазилази (у задњем тренутку задржана равнотежа, страх од неповратног), и зато је постојеће изван прошлости и будућности у садашњем времену садашњице (која ,,нестаје у властитом сјају“), тј. у подношењу недовољности повратка на властити почетак, не може да се назове лутањем. То није ни добро, ни лоше. То је исто као и: ,,четири“, ,,зелено“ или ,,сан о Рају“.
Мене не интересује ,,како“, нити ,,шта“, већ ‒ ,,зашто“.
***
,,Ја“
,,Овде“
,,Сада“
,,Ти“
,,Тамо“
,,Тада“
вероватни процес
узвлачења себе
из језика
који извлачи из себе
лутајућа оса
несигурни углови
језик разједа
могућност у бесмртности
и не ‒ што собом скрива
сенку првог знања
где се сакрио ловац?
ко чује дисање?
***
Природа попуњава празнину знака,
поклапа се са собом као казаљке на сату,
што се поклапају сваке секунде са исечком кружнице,
Океан, док запада иза рамена,
дозвољава да замислиш месец у овим крајевима,
у дељењу доводећи зрак до границе гутљаја.
Разумевање налази ослонац у паду,
као у прорастању тамо где само предлог
управља деловањем ‒ знањем именица,
Али... ‒ обраћам се оцу,
који са кашиком пекмеза у руци гледа
у том ,,Ане Карењине“ ‒
прошли пут смо застали код тога,
како су се облачили четрдесетих, код предности
(релативних) револвера над Тетејцем ,
‒ Беда... У почетку она влада свиме,
између осталог и змајевима, управља аветима,
које те посећују, али да би завршио (ни ти,
ни ја нећемо имати довољно времена, јер
шкљоцнула је карика дана, приближавајући се
свеодражавајућој области, ‒ где доброчинство
света ломи кичму птице) ‒ маказе,
ето... шта сам хтео да одговорим...пискави цвркут...
не прекидај... када би знао каква тежина...
***
Уосталом, нигде одлазе само ,,докони“, што прослављају одстрањивање (и уклањање) себе од себе (овде је важан простор одстрањивања), за које бивство(вање) ,,другог“, које је тако важно да би се наставио дијалог, губи на тежини. Песник јесте лоше развијена фотографија у растворима историје, која му је додељена. Али њега ,,тамо“ више нема. Могуће је да је управо из запитаности о томе настао ,,un certain état de fureur“ Мишела Лериса. Слика се спира у шарама соли и оксида, који се помаљају. Затим се из једначине уклања влажност. Сваки пут оне представљају поптпуно другачије односе. Али то је само гледање у шољу кафе. Поезија владања проналази саму себе у тренутку када окрене леђа властитој неопходности. Тада је могуће да се изведе ,,сувишно име као чист догађај“, тј. ослобађење од илузионизма. Корисност поезије је у њеним бесконачним поразима. Живетни са једном ногом. После с лакоћом тврде да он/она ,,личе“ на некога. О сличности ниже. Пишем и говорим само због тога што одавно нисам у стању да радим ни једно, ни друго. Лако. Да би постао лак, мораш да постанеш мањи, него део себе, део дела.
Чувена теза: ,,ја постојим у оној мери, у којој постоје други“ ‒ замењена је другим: ,,пошто је моје ,,ја“ отуђено од моје суштине, онда у том случају и ,,други“ губи важност“. Паневропски дијалогизам руководи сваким приповедањем, али не и језиком поезије. ,,Ти“ и ,,ја“, ,,прошлост“ и ,,будућност“, ,,и“ итд., могу бити истрошени у метафори шкољке, што врти на истој оси унутрашње и спољашње, влажност и песак, присутност и одсутност, шкољка, што је некада била у исто време инструмент зова и лавитринт слуха. Одређеност није предвиђена.
Самим тим се читање у потпуности разликује од задовољства уживања у алегоријама механичког балета и састоји се, тако је у сваком случају, чини се... у ,,упијању“ и преобликовању у том упијању некаквог ,,тренутка“ претварања... некада би написао да је реч о предосећању два горепоменута (већ прочитана) пасуса.
Уосталом, није реч о читању, већ о неким претпоставкама, које се на читање односе. На пример, у последњој забелешци Б. из Венеције:
...сви се слажу са мишљењем да у Никодиму, који се надноси над лешом Распетог, док га подржава (са стране му помажу Мадона и лажњикава Магдалена, од глатког мермера, за разлику од остатка храпаве групе ‒ одмах сам приметио да је другачија, да је готово цела <...>). Зашто Никодим? Па он је у вези са сахрањивањем Христа поменут само у 4-том Јеванђељу, Јовановом. У осталим се помиње само Јосиф из Ариматеје.
Што нам даје могућност да се заинтересујемо за другу причу, ‒ сећаш се да сам обећао да пишем о њој, што нисам урадио, пошто никако нисам могао да јој пронађем место у логици могућег ,,репродуковања“? Тј. да је сместим у хоризонт каузалности. Реч је о Elmer McCurdy (нажалост, за разлику од случаја са бароницом Elsa von Freytag-Loring- hoven Internet је остао немоћан). Да, још мало па ,,витез, ђаво и смрт“, ‒ нехотице се присећам Алексејевљевог стиха. ,,Не“ означава путеве, чије трајекторије не подлежу нити јединственој замисли, ни трагу. Сан није ништа друго, до неопходан спој фонема у овом тренутку, који поверљивом уму нуди тему сличности, повезивања примера, приказ образаца, који треба да га учврсте. Чини се да наједноставније поређење једног с другим потврђује целовитост. Па ипак свака, чак и удањена, реч говори о неспојивости, неслагању. Стварност чине рупе. Као језик разликовања. Бесконачних почетака. Због тога је ,,поезија увек нешто друго“.
Ипак ,,прикупљање“ и наредно претварање (зар уназад?) недостатности дакако претпоставља нарастање њене ,,критичке“ масе и прелаз у нешто налик на преостали ,,сувишак“, ,,трошак“, који је толико интересовао Батаја, и о чему је писао Лукач, разматрајући прилично конкретне проблеме: ,,Меланхолија зрелости настаје због подвојеног проживљавања тога, што апсолутно, младалачко поверење према унутрашњем гласу позива (ризикујући да изједначи овај ,,глас позива“ са обећањем ,,културне сврсисходности, смисла и јединства“) нестаје или се умањује и што се више не може чути из спољашњег света.<...> Јунаке младости путем воде богови; да ли их ишчекује сјај смрти или срећа успеха на крају пута, а можда и једно и друго, ‒ у сваком случају ови јунаци никад не лутају незнани, увек су познати“.
Меланхолија језика као стање, које претходи њеној активности, настанку, ,,распоређивању по многобројним местима“, дељењу, ,,жртвовању жртви жртвом“ ‒ разликовању. Које појединачно зрно представља центар поља?
Мало тога је познато ‒ Elmer McCurdy је био убијен у пуцњави у Оклахоми 1911. године. Не зна се коме је то пало на памет, али су његово тело умотали у газу (sic!), офарбали и продали скиталачком циркусу као препарираног човека. Године 1971. је истог препарираног човека купио Калифорнијски забавни парк, потпуно уверен да купује експонат из неког музеја воштаних фигура.
У парку је овај artifact висио код рампе на улазу све до 1976. године, када се напокон открило да није у питању никаква ,,воштана фигура“, већ нечији леш (овде сам дозволио очигледну грешку, лакомислено уводећи ,,особу“, с обзиром да персона ипак има некакав однос са идентичношћу или је поништава као ,,маска“, personality).
Необично је да се ,,откриће“ (у буквалном смислу: ,,апокалипса“) десило у току снимања једне од епизода телевизијског серијала ,, The Six Million Dollar Man“, чији је заплет прост к`о пасуљ, али се на некакав начин уклапа у општу шему ‒ пробни пилот се сруши на Месецу, а оно што је остало од Стива Остина (име пилота) држава одлучује да доведе у одређени ред, користећи најновије технологије у кибернетици. Претпоставке или мотивација за појаву ,,superman-а“ ‒ заслужују посебану студију... (Уосталом, јучерашњи ,,Франкенштајн-а“ се готово анегдотски уклапа у причу.)
Како год било, али за Andrew Benjamin-а (који је написао чланак о књизи песама Glend-е George ,,The Corps of Elmer McCurdi“, објавњене 1984. године) Елмерова прича представља нешто попут телескопске алегорије у Набоковљевом духу у контексту тадашњих популарних ,,симулација“. Према Andrew Benjamin-у Елмерова ,,оригиналност“ (identity) је била изгубљена у низу копија, што са своје стране доводи до суштинске нетачности ,,тачности“. Нажалост, Baudrillard је мртав као Долина краљева.
Тежња ка стазису, који у одговарајућој реторици може да носи било који од уобичајених у свакодневној употрени назива, у другој метафори је описана као тежња ка смрти, ка потпуној самодовољности и испуњености. Док еротски порив (раскид) представља истрајно нарушавање слике равнотеже. Могуће је да тајанственост овог раскида, његова непроницљивост, што се појављује као тајна саме представе, и јесте скривени повод за свакодневни труд ‒ фамозно писање, или некакве друге баналне ствари, идеје и пројекате, укључујући и издавање књига. Из чега, у ствари, ништа не следи. Поезија је разорна. Ако није таква, ако није раздор, није агонија, онда се никада неће приближити граници искуства, где она сама постаје немогућа и у тој немогућности задобија непојмљиву трајност ,,сада“, оптику најнасушније проницљивости, тј. властите присутности, где се, између осталог, губи смисао различите врсте сцена ‒ било теолошке, или онтолошке или историјске. Прикладно је поменути разне ,,матеме“... ,,љубав“ и др.
***
Визије су сада стопут лакше, кудикамо брже, ‒
замисли ‒
Не захтевају поређења у језику, растварајући се у себи,
Боја, изнета ради потребе, изван дома ствари, ‒
Сваку су препознавали и
Узимали у руке или, пак, пратили како проживљава
Претварање у оно, што би затим постало број, закон, ‒
Шта је ту смешно, Кратиле? Колико људи унаоколо!
Неко начини корак, и каже:,,ево су визије,
знам ли зашто?“
Непокретни смо попут воде у току, што превазилази
Предосећање делте. Мења се само растојање ‒
Грађа пространства у облику саћа у одступањима сваке
ћелије
Да се продужи у другу. Писати ‒ не записивати, не
Следити за. Оно, од чега се састојимо или од чега
нећемо бити,
То и јесте промишљање, да повезујеш у вратницама заувек прошлог
Деловања нежни процеп међу телом и будућношћу,
Да бришеш могућност узрока.
Да ли је овде потребно то ,,зашто“? Доиста, они су сада лед,
Изван погледа.
А сада, ето... не додирују га и језику је лакше,
И затим се сећам јесени, када су неке птице
још увек уцртане
Ужареним угљевљем у восак над степом. Доле је
превише светло
Због окера, понегде је сиво, таласом се премеће у сиену, у умбру
у трену;
А продорне нити стронцијумског распада?
Шта ћеш да саткаш од њих? Сунцокрету је касно.
За Персефону ‒ рана.
Зашто је све речено... Зато да би се видела паучина
што лебди?
Над стрњиштем. У којој се назире оно, што нехотице
изговарају уста:
,,Неми језик“. Трешња. Не моја глина,
Чији је ваздух одавно избројан.
Ноћ стрпљиво узгаја баријере времена.
И непознат је број одраза, што гасне у морској пени.
Поводом читања Ане Глазове у Петербургу,
18. јула 2009. г.
***
У овом случају ме уопште не интересује првобитна оригиналност. Ни смрти, нити имена, јер је све оригинално ‒ пуцњава, ово последње је једнако првом, заноктица на палцу, кратка визија у свести, која се гаси, смрт (ово је истакнуто масним словима), историја као таква, мумификација, сама мумија, њено време, откриће. Али откриће не открива ништа. У томе је ствар. У овој диспозицији неоригиналан је само један део: смрт.
Ако узмемо смрт као једину веродостојну појаву, онда је не-оригинално све остало. Нека врста Ice cube. Али журим, већ сам на прагу и уочи одласка имам намеру да питам да ли сам причао о неком ,,швејку“, који је крај прозора играо шах? Пошто наставак захтева и ову причу, а немам жељу да се понављам... Време је за школу, а ја још нисам ништа завршио. Ова је белешка била послата задуго пре него што је написана, али се завршавала другим речима. Двема кратким реченицама. У последњој се говорило о томе да се те године негде у Астрахану давао неки смешан филм о пилотима, свемирским наваљалцима у кашмирским сакоима и сну о целулоидном парадизу, и чини ми се да је његов назив живео дуже, него само сећање на филм. Али је сећање на то, шта си видела, много важније. Нисмо се видели дуже од пет година? Поставља се питање, ко ово пише?
Размишљајући о ,,узајамној повезаности“ (необично је преводити на овај начин ‒ reciprocal relationship), Давид Боом пише у књизи ,,Узрочност и случај у савременој физици“: ,,...пошто је свака разноликост ствари одређена само путем неисцрпног броја особина, које засебно поседују одређени степен релативне аутономије, таква ствар може и заиста би требала да буде јединствена, непоновљива, тј. да не буде у потпуности идентична са другим стварима у васељени, иако није искључена могућност сличности међу некима“. Те године, тј. тада се давао невероватно смешан филм о пилотима
.............................................и.................................., да је његов назив живео ..............................дуже,.......................него.........................Али шта значи тада?
Исто тако имамо право да питамо шта значе речи ,,данас“ или, пак, ,,сада“? Међутим, ако наставимо, нећемо моћи да избегнемо појам ,,знања“, чија се топологија ствара машинама колективне инсталације (традиционалне машине разумевања и преношења, технолошке, комуникативне, итд.), а свако, ко је у мањој или већој мери опремљен овим знањем, може да појасни, шта је он/она/оно имао у виду, када је говорио о оваквим стварима.
Могуће је, на пример, рећи да ,,тада“ означава време, када су се егзистенцијалне мутације одвијале много спорије, него ,,данас“ и да се сама жеља стварала у другачијим идеолошким координатама или, пак, у другим видокрузима владајућих захтева.
...............када говоримо о жељи, спознајемо да се приближавамо питању: у коме се појављује жеља? о проблему тога како жеља ствара то, што, са своје стране, не дозвољава жељи да се делимично или у потпуности потчини управним системима. Због тога што очување непоклапања (зазора, пукотине) између субјекта и санкционисаним ,,универзумом референци“ представља јединствену могућност (...или чак ,,бригу“) жеље да настави......................
..................никада не постаје....................он треба да постане, ако испратимо изнешене му захтеве ‒ било да је идеологија, семиотичко/економска пракса, институције власти.
Управо овакво непоклапање са собом, несводивост, која се налази у основи уобразиље, мисли, деловања, ‒ ова разједињеност са самим собом представља једину могућност.... ..............................приближавања најузвишенијем доживљају............... ..................... ........... ............... ... .............
пошто је исконско, то јест не поседује никакав почетак.............................оно, што се никада неће догодити, тј. смрт или рођење................... најпотпунију вероватноћу нечега понекад представља (у сваком случају мени) писмо, писање слова, редова, страница, у току чега се писац ослобађа предрасуда, фантазија, нада, представа и непотребних хтења.
Ако продужимо даље, можемо рећи ‒ пошто се бескрајан број фактора, који одређују ствар као такву, каква јесте, стално мења у времену ‒ ниједна ствар не може да остане идентична у процесу промене времена.
У дневнику је забелешка с почетка јесени: ,,Како ме мрзи... да било шта запишем. Нема у мени (код мене?) ничега од онога, што би се могло назвати ,,садржајем“. Па ипак, одакле убеђеност да је нађено ништа био Elmer McCurdy? Инструментал је неминован. Ма и шта нам значе слова ,,туђег алфабета“? Нит` је гласно, нити тихо. Можеш да заспиш, да снимиш филм. Ако хоћеш. О томе, како говоре. Само говоре или само ћуте, мрдајући безгласна уста (сновиђење руке). Или раде и једно и друго одједном. Као и обично, ништа сувишно.
Да ли су то заиста била питања? Или је било говора о нејасним присећањима, прекинутим реченицама, мутним слоговима, чија би интонација доводила у заблуду: недовршеност тона, некакво предосећање ,,сабеседника“; али након неколико минута би испало да ниједно од питања, која би задобила облик у ритмичности ишчекивања, није имало ништа са другим (категорија живог мења свој правац), црпећи свој почетак из некаквих књига, чији се називи не дају запамтити, као ни имена оних, чији си одговор очекивао, без обзира на убеђење да је природа другачија, разрушена у неодољивом средишту, језику. Непостојани системи снега или негације, која се може свести на одређене случајеве у таблицама подударања. Тетива, лук, лаж, onion, узглавље. Чудно, али у младости је заборав изгледао тако блиставо у својој неопипљивој суштини, да је баш у њему, као у Едемском врту, како се чинило, морало да бивствује сећање. Едип у Едему. Сам усред стубова, between птица и сестара. Усред колонаде ,,Н“. Склопили смо договор да то зовемо ,,праведност“ и да не напуштамо строгост чак и када разматрамо ниже форме ваздушних светова. Шта да радиш са clue... или шта ћеш са кловном? Уосталом, збуњеност због тога, што ствар није једнака себи, отварала је нову перспективу: ноћ сећања није у стању да досегне зенит. Нису ли зато, пријатељу мој, наша срца окренута ка нестајању? На који начин се мења свет? Или је то, на пример, планински огранак или подлактица, или тетоважа на њој? Разносили смо телеграме, спознали у потпуности својства графита, као и одлике анатомских разлика, али једном, ближе поноћи, успели смо да направимо супу и уз помоћ ватре, ‒ много касније, ‒ да проникнемо у кривотворене тајне телуршких огледала. На крају је град N. био сведен на ултраљубичасто зрачење чисте елипсе (мирис озона заслужује засебну приповедачку зону: лош укус, то је то), а резултат је следећи: фолија, пљувачка, папирна хризантема, звецкање, помало вањске врућине у позадини фотографије, илузија ваздуха, сепија, створена путем акрилних материјала, утканих у планктон телефона.
Понекад човек подсећа на остригу у шкољци земљине теже, коју привлаче нејасна подсећања на боје, фрагменте граматичких упутстава, бесциљне електирчне честице. Понекад се појављује саткан од предосећања своје истински божанске сувишности. Све његове карактеристике, без изузетака, подлежу скрупулозном опису. Као и стратегије позног капитализма, рецимо. Кажемо ,,брод“, ,,поштар“, ,,вирус“, а затим изговарамо ‒ ,,корали“.
Последње није обавезно да се каже. Јер се тиче само мене, односећи се истовремено и на то, што сам ближе старости неустрашиво почео да именујем симетријом, а и на ово ‒ етарски отисак (крајеви су се благо разишли и распршили) немилосрдно далеког и огњеног дана, када ме је мама, још успаваног и у постељи, изјутра питала да ли ми се свиђају њени корали. Како да пишем о томе да су ,,цвали ириси“, да је отац ,,попут белог зида стајао код улаза“... или, пак, о томе како на крају крајева нисам успео да добијем потребну количину новца на картама? Лагао сам родитеље како сам стигао. Питања се не могу избећи. Затим прекомерност светлости скида са вида кору понављања, извлачи га из меланхоличне игре стакластих слика, откривајући му његове властите снове. Тако нараста шара.
Али сумњам у вредност таквих сусрета. Смисао је у нечему другом, као када замршена пређа пада на под. Па ипак смо успели да избегнемо замку непотребног поређења и, шта више, ‒ подсећање на човека. Не убеђуј ме у то, да је језик неизбежан... Неизбежни смо ми. Као словна грешка.
Да ли доликује да у том случају говоримо о навици? Не-не, свет се несумљиво мења, хировито клизеђи по зиду заменица. Какви су то били биоскопи! какви су велики филмови давани у њима! ‒ где су, целулоидни мотиви одговора? И да кажем и то, да је овај прозор превише велики да би постао још већи. Ово је време исувише добро да би постало годишње доба или, штавише, паклено, као словне грешке, превиди.
***
Чак и да ветар ове земље
пошаље мој пепео до разбијених дечјих ормара,
замолићу ‒ ни једну једину фракцију овој земљи.
Нек` је сиромаху... Како год да је.
Лећи ћу усред светлости, што куља из ноћи,
да бих рекао ‒ колико сам само пута хтео
да закорачим иза неког, макар и најјаднијег натписа,‒
тако гледају ствари на свет из свог скривеног хора,
док пратим како нестајање распростире ћилим
било ком од блиских поклапања у имену.
У реченици ,,ја улазим на врата“
нема ничега из претходне реченице.
Дрво чини ,,десет хиљада стабала“
и продужетак: овде је потребна воља, тј. ‒ ништа,
да би у бесконачном броју листова, редукцији вена,
токовима, у чаршавима, што бију надоле у августу,
и како да скулптура не изгуби оно, што нисам у стању да именујем
па ипак је пад непојмљив.
***
Повратак Григорија Сковороде
(мушема, акрил, индустријске боје, позлата)
Nam mea frusta genetrix enixa fuit, ni
Tu genuisses me, o lux mea, vita mea .
Из писма Коваљинском
Седео и вишње јео, а јастреб се у врелом небу,
што златило се пољем за заласка,
сузио к`о јасна тачка. Диже се пара, што одраз баца,
у речној окуци к`о мутан грм.
А коштице је слагао крај ногу (налик на корење,
црне и квргаве)
пто нису тешке, уосталом, као да је сок кретања,
што киптео је некад, згаснуо. Отврднуо.
И стабљике пространства шуштале су нежно
у ономе, што још називало се грлом,
прорастајући суву крв к`о стрњике.
Да, ја то идем, ‒ рече, ‒ то ће мене травом.
Стопе су ми лаке тако чудно као да их нема,
већ их усних нитима неспокоја,
када некакав је точак грмео, и сипало је брашно,
и ветар мрко кидао жар свећа у рукама и јабуке у цвату.
Није заборављао, да има снова.
И у сваком телу
вију гнезда попут птица у тополама,
птиће подижу, ови креште заморно,
тако се сећаш, односно, заборављаш.
И острво сећања блажено обишавши
мутним песком блистајућег тела,
вишње он је јео.
А јастреб висио крај сунца.
А оно, црвено, са звездом поља род,
над кровом подигнутом,
није се мрдало у завејаним очима,
иако је нестајало.
Бронзом је глина обамирала у зацрвењеним колосецима.
И са шаком вишања у руци, стегнутој
са уистину смешним напором,
ишао је путем чуђења.
А онај, што осветлио је српом пут повратка над брдима,
из милости, којој мера нема мере,
дозволио му је да о себи не мисли
у ведар жетве час
и само је слушао.
Како Григоријев дух, док пали комађе муке,
печат јада скидајући,
као да се к`о грана дечја извлачио,
па да налегне на животворну оштрицу
у руци жетеоца, што блиста као јутро.
Да налегне и све заборави.
***
Терасе. Томашпiль
Још увек је исувише свежа посекотина месеца на ветру;
исувише упадљива,
да би потамнела прецизније. Ако ћемо искрено,
осећања су безболна у поређењу са значењима.
Тераса,
што се протеже надоле у недоглед, тј. узлажење по
зрнима пиринча
у зрцалном надиру порцеланске екумене, ‒
Пут на север сам себе снабдева (за трен до додира
образа) у расплету упијајуће ничице детелине.
Дешавало се да су проширења у заметку
проматрала у лесу трагове угаоних птица:
безразложно их је витлало,
шупље-коштане, удешене попут оксида
излизаног плаветнила ‒
крхко-невидљивих, кад су под ногама; наоружање њихово
прекипа у пепео, освету и креч ‒ реч је беспомоћна у миту
попут Хефестове епистеме у сувишној мисији Пелејевом сину,
али и за то су потребни докази, као и за било које решавање
проблема,
боље је изјутра, када је,
под заклоном јужне звезде, гост на прагу.
Промена модалности ништа не обећава.
У тропрсном писму три се угла отварају широм ‒
под руком ти се разастире врт, два, три... more!
фигурице лебде у месечарским поклопљеним ледовима,
са стране укруг се прелива ,,златна омашка“.
Шта да радимо тамо? где је ветар, шарено мрморење нити,
језерска измаглица, јод, дуготрајна мента мастила?
Промишљати. О низијама и степеницама? О смислу фалсификата,
о томе, да пространство тренутно ниче унутар границе?
Поглед на ствар истовремено је и другачији поглед на вид.
Живи су, без изузетака, сви (чак и у Женеви) они, што нису ми.
Писмо, што пада на под од плочица, помаља се
речима
у независној влази:,,имам само два прозора.
Један је горе, а други ‒ тамо. Није ли то крај епохе невиности?“
Рукав ми се влажи у вину, растегнуто је небо,
попут фолије у атропину,
даље ‒ иста она магла до колена (что је увек и овде).
У чичку панталоне до глежњева.
Остало без промена. Осим две забелешке у свесци.
На пример: ,,волим је зато што јесте пролаз тамо,
где су у јуну отворене све собе пред освит; у њима
нема апсолутно никога, подне даске ћуте и цвета
ретенцијална мрежа твари“.
Одмах ниже:,,Треба да престанем да верујем претходним
ознакама; сваке године је буђење теже“.
Некако: у заменама, сменама, спиралном паду семена ‒
само смрт остаје средина нишана,
јер је страх само метафора коже,
у којој је уткано ,,изван“ са оним, што треба да буде унутра,
другим речима ,,иза ње“. И док зрак за зраком
ушивају место и време, кашњење се растеже у лук,
по ком се уздиже болно заслепљивање прашине,
одражене натрашке
у подневу, што је сасекло последњу сенку.
***
Очигледност ‒ само је очигледност услова.
На месту бивших зграда су нове зграде, нове сенке ‒
промена у себи садржи огољено зрно
кретања уназад, ка живиној капи спокоја.
Мада је слична вести, ‒ ко је прикупља
по спратовима, по подрумима,
где је храстово лишће однела поплава?
Шта год да узмеш ‒ све је отисак. Чак
дивља музика у главама наставља
узлажење по ступњевима привлачности ‒
предлози, везници, сенке глагола,
(именица је упоредиво мање).
Резултат историје је очигледан... Свети гајеви.
Не могу се заменити случајне црте
са одлучним контурама лука.
У реторти електричног сјаја
лила зрикавац, стиснут у песници;
истом снагом неми притискају прсте на уста.
Даље све иста музика, њен повратак:
,,Како да сазнаш оно, што је познато?“
Кроз смех је било могуће да се ухвати:
у каквим маскама, по којим крајевима мозга
се крећу бројеви; јесу ли им лаки скелети,
(смех се није стишавао) је ли им потребна чистота,
учесталост у одстрањивању, трошењу сузних жлезда.
Уосталом, ту није било никакве тајне.
Прецизније, нико ништа није питао.
Било је време цветања вишања, флека ватре и хартије.
Међутим, у почетку им се мењала логика, везе,
што је мало-помало освајало. Тек се понешто сањало.
Слово, што се нашло у пирамиди,
у лептиру из постојане колекције пламена.
Пре свега је била неопходна одлука:
окренути се. Или наставити успон.
Мада опет постаје плитак језик, и испразни
уљасти огањ газом прелази места,
где се вода у брзацима пенила, ‒
нови настанак тешкоћа,
крш обамирући непца, точкови етерични смола,
млинови, што мељу кристале ваздуха у светлост.
Огранци планине Пенглај . Сунцокрети.
***
СТВАР, КАКВУ ЈЕ ВЕЋ ЗНАМО
Пожелети неће ни једна једина ствар другачију судбину
(претпоставимо да су у почетку истоветне, иста им окосница,
време, што повија им имена, протежност).
Вазда се јавља нелагодност, када се деси да чујемо
да је стварност нешто друго од онога, о чему је реч, када
се реч по реч дође до тога да се другост знака поклапа
са ониме што предствља будућност,
ал` ипак, гле, ево их – преображаји... Неминовни су,
када учиш како да продреш кроз површинско.
Или ћеш моћи да к`о сочива, што једно за другим нестају,
попут лозе, потекле ка извору соли,
обликујући ступњеве галаксија, пурпурног бљеска,
прикованог за поморца, - наравно, ако будеш могао...
да претвориш у оштрицу, неподатне ни имену, ни броју,
зрцални рад клатна, лук мрморења.
Или да се уподобиш црву, да пропузиш
по вијугавом опису руже и да закључиш: rose is –
тек то is, али ти ниси ти, јер си „ти“ –
омашка услова, померен артикал, јер
овде почиње оно, што, ако приметимо,
онда ћемо - о пророцима и пределима, где нема ни трага помена,
јер ништа није једнако себи, па чак и у тежњи ствари
да постане у себи и изван својих обриса истовремено другачија,
остајући не баш иста, већ никаква – то управо и значи
не прелазити границе тренутка, а што се, јасна ствар,
ретко кад дешава, без обзира на безначајне промене.
Много тога се чешће не догађа. У томе је суштина догађања.
А што је делимично тачно. Хтели смо да не будемо никакви,
и зато ако умреш, остаје ми да грлим само смрт.
Када богови одлазе – штити унесрећене.
<...> попут Хелиосовог хода изван граница разума, попут жеље
да пијеш само со, када запне море у артеријама;
насмејало ме, уосталом, нешто друго <...>
Постоје трбухозборци и уз то је познато
да они користе услуге распеваних марионетица. У предању стоји:
(овде, на столу, где је кафа, и сенка мирођије):
наводно се почетком прошлога века, огрнута путевима града,
лутка до појаса у снегу, после изведбе Un bel di vedremo,
претворила у промрзло наузнак језеро цинобера.
Коса јој беше растргнута.
Ноћ је увек време ломача, да би се, стојећи на прагу пламена,
осетило како сећање плете
осећај свежине. Колико год да је писама,
било које неоспорно постаје прво.
О чему и Rothko под сијалицом од 25 вати.
<...> Деси се да не приметиш како месец на две половине
дели сањиву оштрицу језера <...> вода, што се повлачи,
разоткрива избрисан хијероглиф на песку <...>
Ништа не означава значење. Надаље, на карти
језеру је дато име Елзе фон Фрајтаг фон Лоринхофен
(сама је хтела удвојено von), тачније, у част њене главе,
што се котрљала к`о одрани Сиријус почетком миленијума
по калдрми 102 улице.
<...> Али и тада не почињи разговор тако као да је, ето,
унаоколо одблесак одраза, да се у муслину урушавају окна <...>
или да рука слеће по оси гиљотине (је ли тако било?)<...>
Пурпур, Rothko, краплак, окер, гомила, гримиз.
Једноставност је више од онога, што се зове ћутањем.
Је ли истина то да ћемо у један од дана ране јесени
угледати на хоризонту залива дим бродова? Је ли истина
то да је свакој ствари намењен њен властити сан,
отисак што светлуца на страницама визија
(светлуцање безвредне фолије, шуштање усека,
тананих посекотина готово гласова из сеновитих вртова)? –
антилопин рог, бронзана бразлетна, кошчат кљун птице...
со, исушена на ветру,
шири се по стакластим одводима крви.
Ту се отварају, такорећи, коридори пророка.
Некима уопште нису по вољи поре глине, што саму себе ствара, већ
гоблени (сребро, окер, нокти мртвака, увојци косе и коприва),
што ли те обузе јарост при помену сунцокрета?
Да није због тога што неизоставно бледи
злаћани залазак поколења?
Фосфорна крљушт што је сутра у ножу можеш срести.
Други су у наплавама речним усталасани млечном маглом,
прстима пребирући без смисла по формули пређе.
(још једноставније, па то су поља промене, али само
у прерачунавању намере. Тамо никога не треба питати
за дозволу да окачиш шешир на ухо Атини Партенос,
да се изујеш код клавира и да мрдаш ножним прстима
у ритму песмице о Die Nebensonnen).
Будућност: е то је твар, којом они сматрају
да владају и то не без основа. Ми делимо опште мишљење.
Кажеш, па шта су пророци? Они су форме,
исто тако бестелесно-безобличне као и флаше,
као безумници чисте воде, замућеност долази с годинама,
а њихова предсказања су – наша „предосећања“, али увек касније,
не налазећи потпору нигде (директан пад),
тек у тренутку, када једно смењује друго,
што је такође претешко запамтити, као ону опору тачку,
у којој, на пример, пулсирају лето и јесен,
али у којој истодобно нема ни једног, ни другог,
и што се не баш тако често, ал` се ипак каткад дешава и у поезији.
Читаш: „читам неколико редака“.
Али да прво измеримо – да бисмо на крају схватили,
да је дужина исказа једнака можданој кружници,
подељеној у тачки зенита на радијус смрти.
<...> Не пиј са пророцима. Не вечерај са боговима <...> Постоје
различита знања, Кратилов кашаљ, болни ехо тетива, Рансијеров
неми говор, Скиданов редак, сасецање пређе код Глазове <...> На
брзину путем, а затим лево после скретања код тополе <...>
Предео, обележен као barzakh, где „новчић не види ни себе, ни
злато“ <...>
Али смрт, и она је преображај – чега и у шта? Не скидај се,
кад те не замоле, ‒ него ево шта ме интересује подједнако
као и то да није ту тачку спрала роса, артикал
у глас се претвара, што диже се до сунца
(то не значи да ноћи нема и да је росу испрала светлост),
талас окамењен ко зид иза ког се свемир
свија у семе горушице, почетак ствари и пророка...
Можда ће то бити почетак „Критике прљавог разума“.
Јер их интересују дубине огледала и далеки су од
онога што се обично назива временом, пошто
је оно – област кретања у кретању: у њему нема ни будућности,
ни дубина, као што нема ни приближавања, материје, простора,
промене величина, ‒ оно је оно, изван чијих се граница не излази.
Надам се да смо ти и ја некада били време... Чинило ми се тако.
Небо је сада свакога дана све пријатније, ниже и тврђе,
океан њиме тера свој опустели обруч. Како се зове ствар:
„црта код уста“ или „осмех?“
(речи од плаве глине што чељусти је стисла),
и „знање“ је на том списку, као и „заборав“, што одмах за њим следи,
као отисак новчића што је изгубио разум у пресахлој фонтани.
Видео сам бачена тела, оставили су их они,
што су по праву владали њима у августу 2010. године. Неки су их знали и пре.
Безбрижно су отишли као лишће, неко пре, неко касније.
Одмах пошаљи управнику вест да је његова омиљена риба
у нефритовом језеру престала да једе.
И лаконски доврши: о ломачама за бескућнике у скерлетним шумама,
о циноберским језерима, о филмовима, у којима је речи мање,
него крви по зидовима, о капцима склопљених птица. Ниједна ствар
није обухваћена својим речима, мада свака,
као и ми у школским албумима, све обухвата
да би се од свега избавила.
Могу се читати као кад прстима
пређеш по златној крљушти, - или, ако вам се више допада, могу се бешумно
разгледати уснама.
Али не треба тамо гледати: ствар склизне
са прозирног краја именовања
у сан, у опипљиво, каткад у вино к`о вест када су растворена
поља, прозори, усне, уста, кречни пламен.
Када је мокра крпа попут Каравађовог кречњака и топи се
споро у пепео цигарета и неоспорно је вино тамније. Такви
су исходи предосећања слова, тј. безимених ствари,
због тога буди пажљив, буди усредсређен,
јер те и јесу ове, тј. ти крвни судови, којима као да је олабављено
по порубу краја нешто више, него што треба, и ниједан, чак и да нареде,
неће кренути шкриљцем у укрсницу паучине.
Пиши: тамо, где је за тебе бунар лево после скретања код тополе
(прав пут, крила наличја и лакоћа порозне прашине),
кроз чичак, арматуру, боквицу, камилицу, преко јаруге,
ал` падај, па падај...јер за три године, знате ли,
сунце ће искидати земљу на комаде.
А даље – знамо. Е тада сам схватио да...
***
TED BERRIGAN ПРИЧА О СХВАТАЊУ
Aves quasdam rerum augurabdarum
causa natas esse putamus.
У 7:30 изјутра са шољом кафе у руци приђи столу,
заустави поглед, прошавши кроз сужену анфиладу вида, ‒
Не зауставља се метаболизам зенице,
већ лагано одумире дисање. Јул је благонаклон.
Мени или већ коме је преодредило да владам свемогуће лето?
За неко време (за мање од пет минута)
почиње небеско разлиставање ствари,
низ оптичко влакно са ње се одвајају тренуци,
у себе се сажимају имена попут тресетишта,
ка коме иде копном, к`о по води, огањ,
прстење на прстима, а сваки је слепилом запечаћен наместо камена.
Надаље, ни корак даље (ко је газда у кући?) – (задржи равнотежу,
јуче пукла ахилова тетива, што везује сувим жилама
мозак са петом, а ова зна како буде хладна вода) почињеш
да примећујеш малтене неухватљиво, али слабовидо
кретање триграма. Кажеш песак, извор, плићак, па затим,
да се не понављаш, набрајаш: прашина, папири, прошлост,
али при томе укључујеш у списак и тело
(тј. историју, која је увек без тебе,
али која има своја оправдања),
што се на педаљ одмакло од себе (не превише; ал` ипак уобичајено).
Сто. Обриси шоље. Без обзира на зној
оштрину чува сваки угао к`о што Хусерлово име чува
зрнце лискуна, што крхотином повлачи по огледалима геометрије.
Стабљике мирођије. Зид.
На зиду зраци, и зато је зид два пут виши.
Без сувишног покрета руке (твоје место је празно) присећаш се опет
како си се сећао како си некад негде прочитао непознате ретке.
Њихов садржај у том тренутку уопште није битан.
А и да није тако, зар је битно?
Неодлучност душе порађа деловање.
Али си се сетио да је, док си их читао, постало „изненада“ јасно
све што треба да се схвати у ars poëtica, ‒ свакако, између осталог
и о разноразним предметима, укључујући и поезију, и све што је у вези са њом,
(мислим на рачуне, бушну обућу, одбијање да се пробудиш,
лаж, коју нудиш као уметност бега и остало)
Између осталог, то што ти говориш као сви испало је разумљиво...
не, не да нисам схватио, мада, у ствари, схватио си
да нисам покушао да схватам, него сам једноставно фактички схватио
више од онога него што сам схватао до сада, када сам све ово схватио.
Треба имати у виду да при томе нисам ни схватио,
шта сам то онда схватио, а ако ту сад треба деловати,
треба ли овде да објашњавам да ништа не знам,
осим онога да сам стварно све ово схватио
о чему сам говорио, чак и то, како се крећу делови, укључујући и мене
изван мене, који укључујем у себе отицање песка, који
укључује у себе хладну воду оне ноћи, која
носи у себи одраз песка и воде и онога, ко
ју је посматрао – ето због чега смо, како ми се чини, створени:
разједињеност у овоме никад целовитом. Реци да није тако.
***
О СХВАТАЊУ (Приватно запажање)
I don`t, in fact I don`t think I`ve ever
understood everething there.
Ted Berrigan
Рука слеће к`о нож невероватне гиљотине.
Од вратних пршљенова ка косини, ка крстима.
Видиш? Покрет рамена летимице и покрај.
У оку уљевито изобличавање онога, да је то
оно, што видиш. Па ипак рука је знала
лице, усне, копрену влаге очију, ноздрве,
кључњаче, зној под пазухом, мирис секреције,
опору свезу слузи, – у руци постоји такође и
знање тетива, артерија, вена, твога срца,
мехура плућа, пора коже, састава мозга...
Постоје речи: „бити састављен“.
Заборавила си, што уопште не разумем,
па на шта онда треба да се ослони наш спој? На везе,
смишљене у налету досаде и у доколици?
Стање које никада не прекрива иње
у past perfect савршеног écorché.
Јер је створена од крвних зрнаца,
и њиховог одбијања; ал`, гледај, ‒ у мокром (или
сад ноћном) окну склизне поново
у ново рука без ичега у њој – изван додира.
Језик није за то да се говор исцрпе из сумње.
Ти си, као и увек, удаљена за фонему. После
се може описати твоје кретање сред грана,
молекула, мушкараца, шоља чаја, новца, где
си увек полуокренута. Не разумем од чега
смо састављени ти и ја кад се рука од тебе врати
као спасоносни ветар. Коме да кажеш
да смо створени да не видимо, да не мислимо,
али да знамо да, као из пакла, из нас израста историја.
***
M. Petrovic
Ако заборавиш, а онда се изненада сетиш ‒ на памет
ти пада
само лет семена, чији шуштај се усеца укосо;
увек су у ово доба пуно је буке ваздушне жетве, жалости
сасечене стабљике, шкољке, што је спојила ,,изван“ и ,,у“,
разбијена на дну код лакта, ‒ то следи из свега, што је речено:
,,сакриј у сасушеној сувој трави“ или ‒ ,,прикриј у листви“,
или, пак, ,,научи да се раствараш у цвасти прозирне соли,
а после у крви“, или да живиш у крчагу, одрешеном крљуштима.
Колико се, рецимо, сунаца може пребројати,
док се топиш у румено-мермерној кримској прашини? Слез иза
туцаника,
опора наслага на алвеолама иза дудиња код скретања,
по 365 сунаца у години. Осим облачних јутара, месецкишних освита, зиме ‒ два-трипут успутни пљусак...
и, у вези с тим, још и онај пут, када је сунце сву ноћ
стајало над нама,
прогоревајући паучинаста сочива пространства дуготрајном жеђи,
што, све у свему, и јесте: ,,ако заборавиш“, и више се не сећаш.
***
У Курану је речено ‒ ,,Прво, што је Бог створио на земљи, било је перо, и Бог је наредио перу да пише, и перо је одговорило:,,Шта да пишем?“ И Бог је рекао:,,Пиши судбине, и све што видиш“. Хајдар Амули, нека заувек пребива у Алаховој милости, сматрао је да слова, написана мастилом, не постоје qua слова, јер су слова у суштини форме, у којима налазе место разноврсни смислови захваљујући конвенцији. Што се тиче онога, што заиста постоји, ‒ то је мастило. И треба тако васпитати вид да поима самодовољну стварност мастила у свим словима, а да затим схвати да су смислови бесконачне промене облика мастила. Исказ не претходи, већ следи претварању у тесном низу, где се језик (као онај што нема властиту природу) спознаје кроз форму. Тело флауте представља уређај, који не спречава ток ветра. Пре него повучемо црту у потребном нам смеру, треба да изведемо лагани покрет у супротном. Нема ничег нејасног. Колико пута сам имао прилике да пишем о одвајању листа од дрвета, о паду? Видљиви свет се подаје опису само уз помоћ извлачења ,,невидљивих“ структура, тј. лишених ,,очигледности“. Језик, што се изводи у форму, појмљив је путем престанка поимања. Простор песничког језика одређен је временом испаравања смисла. Што можемо да назовемо ,,зависношћу од другог“. Овде смо се освртали на фотографију ‒ мост, кишобрани, што излећу из руку, северо-западни ветар. Брзина, власт непомичности. Видео сам у земљи како пропливавају у опнаста огледала кости мртвих царева, ‒ као птице на југ. Кварцне формације, инкрустриране цинобером и примесама нефрита. Чапља у угрушку лампе. Дато је треће. Сметлиште уништава опозицију природа/култура, и напола огољена кипровина једнако је непроницљива и мрачна, као и урастао у блато, сломљени точак. Небо је једно те исто у бесконачном изливу боја. Vortex, чији је талас ‒ 380 нм. Треба се упоредити у властитој безначајности са оним, што у себи садржи најједноставније деловање. Нема неразумљивог. Уосталом, треба почети са другим. Јели природна вест огољеног звука, убрзаног метром дисања? То треба написати оловком, да би у било ком тренутку могао да обришеш. Напокон говориш о урушавању мерила ствари. Са закашњењем од месец дана настављам: функција ока је његова опна. У превладавању предмет постаје опипљив. Исечена јабука. Када их саставиш, њене половине се не поклапају ни по величини, ни по облику. Питање и одговор одваја оно, што нема свој облик. Кругови потамнеле светлости осипају се са липа. Мозак, као, уосталом, и цело тело, представља уређај, кроз који без икакве баријере протиче ветар. Ниједно признање. Збир збирова. Посматрање птица (вероватно сам ипак посматрао мраве) ме је убедило да су мртви спокојни у вези са тим да усредсређеност погледа налази свој ослонац у дуготрајности. Али је све ово боље писати оловком на маргинама непостојеће књиге, чији је једини дар повратак своме почетку.
***
СА ШИРОКИМ ШЕШИРИМА...
Скренули смо са Лиговског у Разјежују
и причали колико смо хтели, јер је Лиговски
зацепио небу немогућу цену,
Разјежаја је била празна.
На једној страни – лето, на другој – сени,
под ногама влажно. Котрљала се лопта к`о укопана у ваздух.
Неки, што су ближе, црњи су од сунца,
ако би погледали у њега и затим
склопили очи. Други су оштрији (мада прозирнији) од
сломњених оштрица, љуштура острига
(данас такве бритве нећеш наћи) ноћу у четинама и чудног укуса.
Прсти су му стисли цигарету
(данас се ретко неко такав среће),
у мом џепу се бућкало пола флаше merlo-а,
на чепу: датуми дисања, детињства, лишће едема са плаже,
уста су трла реч „летичив“, немећи у менти, - па сам
наставио.
„Ето ти си, разуме се, после открио,
да идеш до појаса у низини смрти.
Је ли заиста тако густа њена сенка, као што причају?“
„Па покушај да забациш главу“. Рече он.
„Само покушај“. „Реци ми, ‒
питао сам после краће станке, ‒ јел страх? Туга? Сажаљење?
Јад?“ – и наставио: „О чему си размишљао, када си силазио доле,
спуштао се?“
„Нема никаквог ушћа. Пловиш и то је све...Ивер.
Пена. Слама. Горе-доле, ни делте, ни да се осврнеш
и нема никаквих водича – само река, обале –
обале к`о обале, заборави на падине,
једна стаза, прашина, али и песак, шљунак, датуми,
и пуца ти глава, јер ниси навикао“.
„Како нас одатле видиш? Какви смо?
Јеси ли чуо како смо о теби причали, када си
био несавитљив и хладан, прав и бео као зид?
И као и увек одасвуда је помало мирисало на смзнуте четине
к`о да су инјекције рана изгажене по поду...“
„Велике ствари“, одговорио је, „ниси добро разумео, ‒
махнитост, лудило, што ми је дато, било је веће
од тачака ове „долине“ што расуте су дрхтајем по кругу.
У мом ћутању је утихнуо шуштај што
ми је наводно дат да доспем до њихове реке.
Али видех их све. Не сећам их се...Не би веровао.
...имаш пола флаше вина...а ја цигарету.
Јесам ли спознао свет? Посато лукавији?
Написао оду о томе да су ми познати сви путеви прашине?
Који је смисао у томе, ако у истом „том“
„ово“ никада се десити неће, попут лиговског, сени, тебе, вина:
дим – једино он подсећа на збир, што се добија
од остатака, огризака... Али тамо га није било.
Време је да се вратим.
Битно је нешто сасвим друго: „како опече кафа у кујни,
а она још спава, као да је септембар“.
Ко је изговорио? Још се сећам: 7 изјутра,
из воза на ветробрану, окрећеш се у ходнику:
„Москва ће те утешити, Питер сузе обрисати“.
„А Сан-Франциско? Виница? Anza-Borrego?
Где ја живим? То јест, опрости, где сам живео?“
Сунце је дугом залазило у себе.
Петељком бунара постаде месец, у делти се дан
све више скупа с ветром топио,
к`о и наш сусрет, по кап, по прамен
од модрине црњи, што горе је нормално.
***
ЕЛЕГИЈА О УЗЛАЖЕЊУ ПРАШИНЕ
...узлази
споро,
тече једнолично.
Док, одевен дубином обамрлости,
невини корен угљевље земље пије
(к`о што серафими ждеру ишчупан језик скроз,
лупајући прозорским крилима),
и тако очаравајући цветају – не облаци –
системи тмурних рачунања времена.
Теразије пролећа без сенке су к`о секира мозга,
и крв откривена скривеним преображајем,
нешто као узлазеће до зенита твари,
а отуда натраг, у надир чистог говора,
што у снове рађања одводи без краја
и промишља себе саму у кори ствари постојаних.
Нек буде онда: у промицању ластавице.
У трену гуштерице, пренуте из сенке, ‒
раскид је к`о удах тад што не позна грех,
удвајања нит је права и води ка целини;
раскид је к`о издах или разликовање,
чије спреге означитеља дрхтаво,
у необухватном и незаситом пориву
шаре изузетака насуво ткају.
Док сва та равноправност није такнута громом,
црвом муње, раздирући ткање
на рибље праменове жудње, смоле и гара
код делте севера до сржи прозирних река,
језера усечени, подивљали пехари
исконским спојем капиларне влаге
срастали су, отимајући знаке дана и дна,
оборивши бор у проницљивост песка
и паучином сличности повезав бездани ветра свод
са трепавичјим оштрим ратом
у труду стеновитом животворне ноћи,
чије морске траве одискона прожимају
слојеви богова, усмени, у смеси стихија,
као и тиркиз међу пламеном и домом,
штоje усхићења опет таљен бунилом.
Пролећа историје...Историја пролећа –
И како је дар овај неразуман и оскудан,
па ипак својом величанственошћу упоредив
каткад са изванредном особином вреле прашине,
са блиставим болним љуспама
у зрцалним зрацима недеља
(следи признање: елегије...закон...),
или са смислом, што је пренебрегао мисао, -
у лавини шуштаја и грамзивих величина,
простртих мрежом иња, бројчано непобедив,
он крај је твари претпоставком прозора,
у коме пијани од зноја облаци
стоје предосећајући тамни пљусак.
У потоку шуштаја, у промицању ластавице.
„Ја не тражим милост“. – Тиња једва
по ободу насладе ретком,
што зашива нит` ово, нити то.
Нек буде ноћ трага прозирна к`о тињац,
што спуштен је у ноћ. Нек буде ноћ залива
к`о платно што је равнотежом извезено –
лучењем свиле са чаура умрлих,
ал` истоветност пролећа! Огромни су снови језика.
И прашина, што по њима лута изван имена,
диже се споро једностваним разобличењем,
неухватљива и бесана као „други“,
у чијем је језичком телу „ја“ к`о клопка замрло.
***
Име језика је Пенелопа
Тада пријатељи спознају пријатељство.
Њихов свети знак је убележен у Језик.
Химне Ригведе, X, 71, ,,Спознаја“
Појео сам све што сте донели,
а сада ми дајте оно што сам наручио.
В.Соснора
Вештица није успела да се отме гравитацији ове земље. Тамним једрима са Средоземног мора надолазило је вече. Музеј је привлачио: био је састављен од стаклених коцака магнетне врелине, у којима се ничице распрострло велелепно створење ваздушастих бразди, са многоструким одразом у зеницама посетилаца. Једноставност је освајала сложеност као чешаљ косу жене.
Једва је дисала. Била је лепа, али лоше јој се писало као и свакој воштаној персони. На глежљу јој је равномерно пулсирала азурна жилица. Жилицу су дотицали прстима – сви редом, у смокинзима и џемперима, спуштајући се на колена, чучећи.
У врту, ковитлајући се мошусом над главама, јадиковала је густа музика, извучена из инструмената умећем тројице гиганата, узнесених на бину, о којима је умесније прећутати. Парада музичких машина, којом су управљали културисти, личила је на параду Сатија на платнима Русоа Цариника. Стара Лука је још увек била релативно жива.
Дозволићу себи да поменем тек бицикл без задњег точка – слаткаста смола Аматија изливала се из разгласа од фурнира. Глава Александра Скидана је горела попут бакље Касиске земље, коса му је звонила од морске соли. У 4:30 неког јутра, стојећи крај прозора собе у хотелу Асторија, он ће збуњено ускликнути: «Боже мој, па шта је ово? Целу ноћ говорити о Буњину?» Црни борац у штрафтастом трикоу, који је меланхолично вртео жрнов бициклистичке хармоније, зауставио је покрет ноге: звон Александрове косе је надјачао музику и орловски женски крик. Чули смо да је једном у вртовима Хесперида ову музику уснио Жан Клод Гање. Аритметиком сфера, точкова и делтоидних мишића управљао је Дик Офринга. Они су нашли најкраћи, «свилени» пут следа музике из телесног средишта. Тело је испало технологија? луковица, са које су се, копрену по копрену, испирали закони бројева. Текст-тело-луковица-Барт. Чини ми се да човек у свом животу може да напише онолико стихова, колико му дозвољава пространство његовог тела. Светлост, со, ћутање и време су најбољи мајстори тетоважа. Ноћ је боја, која мора да се пресијава под кожом, спуштајући се до атома крви и хромозома.
Жене са приобаља (још пре неколико минута) су лењо пратиле наша вишеслојна блуђења у густини вода. Олга Флоренска је, сакривши очи руком, спавала на дубини од 8 стопа. Ацетиленске актиније су јој чешљале трепавице. Увртложен, ток ме је вукао ка обали, где је сред брујећих, затегнутих попут тетива, пинија и крчага стена стајало у чаши вино. Друге је море одевало у стокрилу четину и прозрачну крљушт јода. Женама није била потребна одећа. Напор да се не испружи длан ка њиховим грудима добијао је на одређеној тежини. Сувоћа је постајала водич језика у подне. Пре шест година у Лењинграду Анри Делуи је, пруживши пред себе палац, говорио о ништавности надреализма. Ја сам га разумео. Несвесно је само мање или више сложена мрежа трагова, који су остали после рада језика. Опис тих трагова јесте репрезентација онога, што је већ било представљено. Несвесно је реално у истом степену, као и реалност, која се сваког тренутка тка вољом, жељом, језиком. Али име језика је Пенелопа. Поезији је суђено да увек почиње изнова. Ту се налази њена бесконачност жеље. Чак су и снови језика – пораз, који је у темељу сваког импулса за превазилажењем. После шест година сам нашао фотографију Анрија Делуи у књизи о Балару, у књизи о њиховој младости и баснословним временима. У часопису Аксион Поетик, који сам добио данас, нашао сам стихове Жан Жака Витона, Жилијена Блена...Овог пролећа је у Њујорку Лин Хеџиниан, немајући снаге да задржи задовољан осмех, причала о свом недавном путу у Марсеј. Емануел Понсар ју је дочекао на аеродрому. Уследио је позив на аперитив. После сат времена, причала је Лин, чула сам себе како говорим о неопходности да се попије још један аперитив. Сунце је ишло надоле. Било нас је све више. Нисам ни приметила како су почела читања.
Сва ова имена навео сам само са једним разлогом – хоћу да упоредим наш живот сада, живот песника у Русији, Француској, Калифорнији, Шпанији, Кини...etc. са најсложенијим капиларним системом, у ком циркулише, вероватно, један? једини јединствени смисао. Скривен у бесконачној измешаности, дифузији, протицању, он ипак исијава бесконачно много значења, стварајући шаре невероватне сложености и привлачности, које разум са поводом сматра само могућностима других и другачијих односа.
Такође је вероватно да нису битни песници сами по себи, већ везе које они стварају између себе, ствари и речи, а у чијој се власти, док их успостављају, сами растварају.
На дан првог читања поезије у Међународном Центру Поезије телефонирао је Том Рајворт из Лондона. Рекао је: «Чувај се Пастиса!».Али ускоро сам схватио да треба да се чувам нечег сасвим другог. Куповали смо ордење Директорије на бувљој пијаци. Светлоплава гиљотина је сијала у рукама тунижанског црнца очима Отаџбине. Могли смо да покупујемо све самурајске мачеве и томове Пола Валерија да бисмо нашли на страницама последњег оно, што се тиче шкољки и риболиких машина, које се, помало угљенисане, неочевидношћу анђела враћају ноћима стенама и мору, пуштајући их у краткотрајан штропот, пламен и пену. Пожарни аутомобили 50-их година су јаросно црвенели на кипућој светлости. Малени понији су носили сламнате шешире, обично са црвеним машнама. Али малим понијима расту велике уши и њиховим сламнатим шеширима просецају специјалне прорезе. Да вире...Тамна со је покривала Бенедиктине капке. У сваком њеном зрну, као у балону, светлуцао је лик луке, кућа, ветра и ћерпичног хијероглифа, чије значење је било познато само Оливијеу Девери.
Попут точка, враћали смо се са чудног путовања. Повратак се десио тренутак пред пад вештице на под хола музеја савремених уметности. Поезија је овде незаинтересована за властито постојање. Могао сам само да нагађам да се узрок пада вештице налазио у нама – исто тако, попут сувог листа, брзином од 150 км на сат силовито смо се ушрафљивали из Касиса, пролазећи Мазарг, у Марсеј. Управљајући аутомобилом, који се састојао од зноја, бензинове коре, тутњаве, извијених промаја, Стефан Берар је вероватно нарушио неке главне ваздушне нити управљања простором, уобичајени распоред ствари се у магновењу разишао, као џемпер засечен жилетом. У даљини, у јасмину и свицима, спавао је магловит од сопственог дисања Толстиј. Над њим је маштала безимена звезда, која још није отворила очи, пошто је била премлада. Личила је на Бенедикт. Од Толстоја се осећала топлина грчких дијалога, чија се главна лица, попут минијатурних фигура, обично мешкоље у наборима учитељског сакоа. Асфалт се стврдњавао на наше очи. Лариса Барахтина се топила у виртуалним световима лавова и великог Саренко.
Али да поновимо. Још једном ћемо видети како – покрај La Maison de Vin.
Чућемо како Иван Мињо са неочекиваном снагом изненада изговара: ,,ма, коме она треба, та ваша лубеница!“ И истог трена – (на питање, зашто је набавио две козе) – ,,ах, много, много брзо расте трава... Да косим – немам времена. Козе је ждеру к`о да су запослене!“ На Петербуршком аеродрому Соснора пажљиво гледа царинике у очи и, једва приметно слегнувши раменима, пролази поред – он лети у Марсеј без ичега. Књига «Николај I“ лети за њим, тандрчући зарђалим лимом северних равница, орезујући крошњу случајних платана.
За то време Жилијен Блен је већ завршио један од својих најкраћих разговора са г-дином Тубоном (по жељи прочитаћемо са листа : министар културе Француске). Допузио је неразазнајни видеоснимак: Жилијен спушта крај ногу тениски рекет, брише лице пешкиром, изговара: „На жалост, пријатељу мој, не могу да поделим са вама срећу и присутствујем на суареу поводом отварања нашег предивног музеја! На жалост, ја то не могу да учиним, јер имам уговорен ручак са песницима!“
Песници чекају, лутају до појаса у ситном планинском цвећу. Рачунају франке, дане и прсте на рукама један другоме.
Таквих ручкова је било исто толико, колико и дана, које нам је судбина доделила у Марсеју. Дана је било – четири.Судбине нешто више. У каснијим сведочанствима онај, ко жели без муке ће моћи да прочита да их је било неизмерно више. Да су почели своју рачуницу пре 26 векова. Докотрљавши се до нашег рођења, а не изгубивши ништа у нама.
Шта си тамо радио Аркадије Драгомошченко? Ја? Ја сам радио много тога, али више тога нисам радио. Пратио сам, како моје очи путују из ноћи у свануће, како у границама вида гасну ломаче арапа, и како се наново буде црвена огледала кровова. Ујутру си ти скретао лево са Кањебјер, у правцу Капуцина, тамо, где си у кварту дућана са оружјем узимао: рачиће, бели лук, маслине, fromage de chevre, вино. Да. То је истина. Али да се не меша Pastis са Kassis`ом. Вино Касиса превазилази и позната. А Пастис је наука лудила. Само кап воде, и његове прозрачне горке дубине застире копрена немира, детињства, прехладе. Не љубав, Картезије, него усхићење...Песници не броје само прсте на ногама и рукама, него и редове. Њихово рачунање пре је – читање. О одбројавању/читању ће неко други. Мени се допадало. Седео сам изван сале, над главом су ми летеле средоземноморске птице, искрећи се у тами, и опран веш је лупао на канапу, попут ударања валова по кривом камењу. Напев Сосноре је ородио номаде вода са номадима песка. Изламајући зрак, водила је уздуж нас своју звезду Олга Флоренска. Растварали смо велика платна и простирали их по земљи пред Федериком Гета Ливианијем.
На платнима су се непостојане сенке претварале да су слова, али их је наша вера у то и преобразила.
***
Clementia
Ми, слободни, што смо се родили
у најлепшем месту слободе...
Цицерон
Уместо мача стабљика најслађег ириса, дивљег, полеглог
међ` нама. Из залива се
подиже ветар и бескућник код окретнице 9. линије
подиже лице ка тајном зјапљењу Хеспера , ‒
пространство је невидљиво. Из далека фигурица је
проста-ко-пасуљ, једноставнија но уклањање бола из онога,
са чиме се растаје.
Ветар дозвољава да помислим само на одвајање вести од ствари,
несумњиво блажене, о крају времена,
као када би обрисао једним потезом прашину,
што се годину за годином
таложила на прозору, столу, страницама, ‒ оштру
попут воде уза зубе у фебруару. Заслепљујући су западни прозори.
Гране су свеже. Лето Господње угодно.
Поглед стварају ,,култура“, ,,секс“ и ,,речи“.
Хоћемо да знамо више, него што можемо да заборавимо,
све до онога кад заборав сустигне признањем.
Искуство ‒ то ти је одвајање речи од вести,
остатак је само ‒ ,,видети“.
Сећање, које преиспитује сећање самог себе и структуру ,,знати“.
Док се окрећеш на готово нечујни шуштај,
изговори (упорно, али тихо): између дела
и његовог повећавања трепери оно, што још није постало друго, али је
већ напустило претходне облике.
Овде је дужина шкољке. Овде је звездина кућа.
Трен сиромаштва, гашења ствари уз предосећај сусрета са собом,
осетљиви су толико да ми је жао
чак и да лист смрвим
и поспем по камну.
Мене не занима суштина, већ само крајеви, или, тачније, оно, што
може да настане у трену, усмереном у тренутак времена.
Крајеви твојих очију, тела, свести, снова, када се све
разастире у постојаност, али напушта претходне рокове,
као бескућник свој угао, ако кренеш с кеја на 9.-ту,
са боквицом мртвом испод штрикане капе боје метроа,
кад наилази ветар из залива и прозори на плафону
одражавају дрвеће и нечији сан, и безмишљени ирис.
***
Agora
Железничка пруга. „Предмет“ представе, који је помало изгубио чар? Или појава, чије границе ничиме нису одређене. Железничка станица, аеродром, поштанска станица, све су то чворови другачије лимфне природе. У неочигледном, али поприлично познатом, месту између представе и помисли настаје „другачија материјалност“. Не сећам се зашто се пре неколико година појавила жеља да изнова „напишем тројански рат“. Данас ми се чини да је то било неопходно као и било која друга случајност, јер је на „дну историје“ лежао „Ахилов штит“ баш као изгубљени новчић у песку под водом. Код уобразиље дно представља будући одраз. Није ствар у томе што је скоро свако покушао да „опише“ штит, већ у томе што је штит постепено задобио обрис „вавилонске куле“, машине транспозиције. Затим, уместо тражене фотографије, неколико редака, који нису ушли у књигу „Расподела“, која дугује како властитој лакомислености, тако и недовршености „тројанског рата“. Не занима ме „чему“, већ „од чега“. Уосталом, то се местимично лако мења.
***
Кровишта. Дати су: вода, бронза, ваздух, смола, чаша и место,
Да би се схватило зашто је некад бродовље ишчезло у Азији.
Клизећи низ нагиб ‒ само још једна од тема равнодушности у подне.
Али, веруј ми, Хелије, није стигао са свима осталима,
Само зато што је у зјапећем отвору, тамо,
где сен на шљунковитим плочама
Пали стопало кроз жуљеве до крви, видео њу.
Поглед је истога трена пао на сасушен смоквин лист.
Ослепљен одоздо,
Као када би месечине наједном запалиле корито Истра.
Или вода,
У којој би дрхтала једра другога кроја. Углом ка палуби.
И за тренутак жар би се стиш`о. Зато и није било довољно снаге
За повратак. Као да је неко некога тражио, а затим на кретање
Заборавио. Да сам и ја стратег, затегао бих град као струну,
На којој је лако побројати дрвеће и оне, што су на њему. Али
Залази сунце. На трепавицама је море, шире. Обећавам
да ћемо сутра одлучити
Шта да се ради са причом о уласку у круту Троју.
***
Заиста дивно. Нестајали су у маховини.
Зујали су борови, али суви мост, лист, лишај, шара промичућа ‒
био је више него једноставан, ‒
то је као да си се пробудио са измаглицом на уснама,
у устима са травиним говором, поред, заборавиш
слова, из којих влати подрхтавају, као када би се пропадање очију
у речном слојевитом руху осврнуло унатраг.
И то је као да уђеш у воду,
и никада не изађеш.
Али да не направиш ни корак. Ниједан.
***
Јасно, као када протрчиш кроз гај,
а ни један лист се не помакне с места.
Када пијеш воду и вода остане к`о отисак грла.
Тада знаш да пишеш о листви,
о голом телу, о гутљају ваздуха, а да не гутнеш.
Јер је непотребно. Нека пут покреће точкове.
Нека опера умире крај ногу, по други пут тамо, где треба.
Нека и све остало, ‒ ничег у детаљима. Не треба се
само угледати, не треба устајати у 4,
да би се у нади нашао сумрак, магла, и ништа виш
***
Трофим
Зар је то твоја кривица? Моја? Кажу, пролеће ће,
а теби је онолико, колико ти је увек и било,
и уз то – не сањам те више.
Још си говорио тај прошли пут...али шта?
Шта има смисла? Говорити: мало ли је? или је много?
Ниједан хоризонт није тако веродостојан,
као онај што је оцртан падом камена.
Да реке теку, сакупљајући артеријску снагу простора?
Граматика не подноси немоћу, крхотине воде,
засек рибе, птичји урлик због лопте у зору?
Подводна крљушт, наравно, и пераја, сенка, босе ноге.
И још неко, као коцкице у дугој књизи аритметике.
Ускоро ће лица поцрнети од сунца. Заиста је тако.
А можда је и добро што је тако, ‒ лети је лакше, лети
не мораш да се осврћеш уназад, па чак и сенке небића
траже хладовину у ломачи куће, топећи се у зидовима спратова,
сцепаним начисто корењем ораха, драгољуба, шебоја.
Чак и тамо где смо били и где се не треба враћати.
Милосрдан је свет. Зато је вода у таласу, у затону затим.
Не треба се враћати више у тешко тело, утискивати се
у успаване мумије цигарета, сред фигура вина,
телурских књига, гледајући нетремице у зенит
стајати к`о запрепашћен лискуном.
Не треба се ни враћати,
ни остављати, кад несаница, као дете по растанку,
заплиће лудилом срце. Неразумно,
кажу му, «где ћеш?», ‒ кажу му, ‒ а оно,
попут тела, у цепљену од богиња, чворовима прелома,
заласцима театралних рана, у тетоважама инверзија, а ко је – клица, када
ништа не остане ни са њом, већ само нејасна слова,
магнезијумов лед скалпела, и друго.
Јасно, у исто таквој гомили тела, када дође време,
и, судећи по свему, никада те више нећу сањати.
Није до месеца, ни до пролећа, доба грла.
Старе снови, распадају се на комаде, и злато њихово
се наслојило стајама летећих риба, ослеплих над крљуштима дубина.
Зато што – ето ти! замало да заборавим ‒ не видети
те у белом копорану у сумпорним кристалима јоргована.
Терао их рукама, давећи се, бежао
(ето одакле оно, што се јави хиљаду година касније).
Остало је још мало да се види,
Као када се налактиш о топлу хаубу вилиса. Шта би могао
рећи тада? Како би могао схватити оно, што не схватам данас?
Како се неподношљиво свеже и косо осећа бензин,
и неке у даљини беле хаљине жена.
Наравно, вода, ирис, вреле бакарне кошуљице, кратковидост.
Али чак и без помоћних стакала видим,
како између тебе и мене расте и расте небо,
уздижући се више од Хималаја.
***
Александрија
White and aimless signals.
Jack Spicer „Thing The Language“
То је тако далеко, заиста, ево листве, ваздуха, дрвећа,
Као да су увезени после рата, оног, и треба посматрати одозго.
Прашинчина свуда! И да сузиш очи, зеницу на пола студени хорде,
Овамо је свратила јесен, étoile de mer
у накривљеним штиклама, листве χώρα,
Чемпрес усијани у амалгаму Црвеног мора:
Плоча до плоче што су на дну, а још даље, до пуцкетања у врату, тада ‒
о, да, дрвеће, тисе, креч.
Чак и да не узмеш у руку прамен сени, и датум је датум, време, линија,
И свака њена тачка је у збиру ‒ антрацитова крљушт сунца, и веје
Вековима снова.У њима је бусење прозирно, вене, ветар, звезда страга.
Животиња умире, али „њена смрт је настајање“.
Свака реч се претвара у име, пре или касније:
„Ја умирем“,
промени ствар, чак и ако нема где да се сакрије после.
Али тако је далеко... Као и све ствари ноћу,
Када је суво и замах руке бледи. У устима тама опора,
К`о да си загриз`о смокву зелену опрезно на силаску до мора.
Одлете доле јабука. Стаза се сужава попут вида.
Колико дудиња у зору, прелепог пепела,
Што шкрипи под ногама,носи кол`ко ти драго. Слано је море.
Остаје прашина. Ни она није за празан џеп, ‒ тродупли месец,
јел` видиш?
А остало остаје мени, ако постоји остало,
Док пописујем слово по слово на камену, што је изронио
У зиду рогоза уз обалу,
Прошавши прстом по зрцалној површини. Цена gravity`s rainbow.
***
Нека је и сан. То, свеједно, не мења ништа.
Лудвиг Витгенштајн
И ово ‒ исте су оне гране, о којима тако дуго,
оне уз бестежинску ствар у словима и
русој мрежи имена,
горким ланом, и додатно „ињем у срцу“
изговара се овлаш, ‒ о туђем,
(што је лакше на крају крајева:
„цигарета“, „име“, „ти“, „филм“, „срце“ ?
речници су огромни, док ротирају око оса заборава), ‒
ни влат у празнинама, ни dyslexia неће се пронаћи у одразу,
а ширење мрље помаћи ће натезање форме у доњи слој,
али попут слојева воска ‒ у несвршено венско време...
Та откуд онда оно што излази над тврђењем у зору
„данас“, мада „sun is moving so fast“.
Знам ли како јури пешак к`о мећава над каналом,
к`о орах га усни слепоочница, у капуту дводелном, трагом?
Много тога остане нејасно. Подударајући се, уосталом,
у удубљењима,
када ветар зањише само површинске сенке, а затим
срединске сенке, а игле слепе, пиринач се сљушти у руци;
разуме се, дрвеће зиме не открива суштину простора,
пре нека се празнина дотакне пљувачке и сневања ресице.
То је ‒ дивља падина право од школе, Кумбаре,
знање је ништа, али је на дуге стазе. Нек` буде тако.
Ни окрета.
Ни слегања рамена у недоумици.
И све је ту, чак и глина у устима. Калуп лончарски.
То јест, када, док штит расплиће Ахила,
грање сруши време и сличност шест страна света,
стремећи ка истоку (а не ка југу).
Не, ‒ нема у видном пољу. (Како си само волела дечака,
да би га у ватри крила, ‒ цитат.)
Тачније, на симетрију смрти.
У мореказу прозирна поткриљем прашине к`о негирањем јесени,
и ‒ бесплатна, попут победе над снегом
у сред свести, крајем фебруара, фудбалског терена,
уметности, преко реке ротирајући Ђотове анђеле,
мада тај није сликао ништа,
осим лица на платнима вреле мокре креде,
и остао непристрасан у немом мајчинству зида,
да би растао сјај, а да не скрене поглед истине са тела.
Ал`, збогом.
И после свега пробијати се по линији? Да ли сам добро схватио?
Не лажем, тако ће и бити у одговору. Гледајући у ноћ,
у муцању оса,
где почињу светла Падове.
Вода спава к`о звезда у своду, к`о жаока новине у белини.
У ком од светова нам је суђено да нестанемо опет,
да бисмо без муке нашли знакове још једног живота?
Где граматика одстрани безболно из језика.
Ни места, ни рода. Ни вида.
Али ко броји, ко зна колико их се вратило из пакла?
А даље ‒ одавно више није моја ств