Црни монах

Антон Павлович Чехов

превела Мирјана Петровић-Филиповић

Андреј Васиљич Коврин, магистар наука, беше се преморио и покидао себи живце. Није се лечио, него је једном, онако успут, уз флашу вина попричао са пријатељем који је био лекар, а овај му посаветовао да одмори на селу током пролећа и лета. И баш као наручено дошло је подуго писмо од Татјане Песоцке, која га је позивала да их посети у Борисовки.

Прво је – а то је било у априлу – отпутовао код себе у своју очевину, Ковринку, где је остао око три недеље у потпуној самоћи; а када су путеви постали проходни, отишао је код свог старатеља и старатеља Песоцког, који је био чувени градинар у Русији. Од Ковринке до Борисовке, где су живели Песоцки, није било више од седамдесет врста, те је путовање по меканом пролећном путу у удобној кочији на опругама било право задовољство.

Кућу је Песоцки имао огромну, све са колонадом, са лавовима са којих је отпадао гипс, и са лакејем у фраку на улазу. Древни парк, суморан и једноставан, у енглеском стилу, протезао се готово целу врсту од куће до реке да би се ту завршио стрмом обалом од глине, зараслом у борове са огољеним корењем, што је подсећало на длакаве шапе; доле је усамљено блистала вода, уз отужно пијукање летеле су  шљуке, и од памтивека је ту владало такво расположење да си имао жељу само да седнеш и напишеш баладу. Али је зато око куће, у дворишту и у воћњаку, који је заједно са расадником заузимао око тридесет десетина, било весело и пуно живота чак и током лоших временских прилика. Такве чудесне руже, љиљане, камелије, такве лале свих могућих боја, почев од дречаво-беле до црне као гар, и уопште такво обиље цвећа Коврин није имао прилике да види нигде другде до код Песоцког. Пролеће је тек било почело, па се истинска раскош врта још увек крила у стакленим баштама, али је већ и оно, што је цветало дуж алеја и ту и тамо у жардињерама, било довољно да, док шеташ вртом, осећаш као да си у свету нежних боја, а посебно у рану зору, док је на свакој латици још блистала роса.

Оно што је спадало у декорацију, и што је сам Песоцки са презиром звао тричаријама, на Коврина је некада у детињству остављало бајковит утисак. Каквих је ту само било настраности, истанчаних каприца и спрдњи са природом! Били су ту дрвореди воћака, крушке у облику пирамидалног јаблана, храстови и липе кружног облика, кишобран јабука, лукови, монограми, свећњаци, и чак и 1862 од шљива – бројка која је означавала годину када је Песоцки почео да се бави баштованством. Било је ту и лепих складних дрвета са правим и чвртим деблима попут палми, и тек кад се загледаш могао си да препознаш да је то огрозд или рибизла. Али је у ствари непрестано кретање највише доприносило веселости и живости врта. Од најранијег јутра па до вечери су попут мрава око дрвећа, грмова, у алејама и насадима ужурбано пословали људи са колицима, мотикама, и кантама за заливање…

Коврин је стигао код Песоцких увече око десет. Нашао је Тању и њеног оца, Јегора Семјонича, у великим бригама. Јасно звездано небо и термометар су наговештавали мраз пред јутро, а за то време је баштован Иван Карлич отпутовао до града и није било никога на кога би могао да се ослониш. Током вечере се није говорило ни о чему другом, сем о јутарњем мразу и било је одлучено да Тања неће лећи да спава, него ће се током првог сата прошетати вртом и проверити да ли је све у реду, а Јегор Семјонич ће устати око три, или можда чак и раније.

Коврин је преседео са Тањом цело вече, и после поноћи отишао са њом у врт. Било је хладно. У дворишту је већ снажно мирисало на гареж. У велико воћњаку, који се још звао и трговачки и доносио Јегору Семјоничу неколико хиљада чисте зараде годишње, простирао се по земљи црн, густ, загушљив дим и, обавијајући дрвеће, спасавао од мраза те хиљаде. Дрвеће је ту било посађено као на шаховској табли, редови су му били прави и правилни попут војника у строју, и та строга педантна исправност као и то што је сво дрвеће било истог раста и имало потпуно истоветне крошње и дебла, чинили су ову слику монотоном и чак досадном. Коврин и Тања су прошли дуж редова, где су тињале ватре од ђубрива, сламе и разноразних остатака, те би повремено сретали понеког радника који је тумарао кроз дим попут утваре. Цвале су само вишње, шљиве и нека врста јабука, али је читав врт био погружен у дим, те је Коврин могао да удахне ваздух пуним плућима тек код расадника.

– Још сам као дете овде кијао од дима, – рече, слежући раменима, – али свеједно још увек не разумем како дим спашава од мраза.

– Дим је замена за облаке кад их нема… – одговори Тања.

– А чему служе облаци?

– Кад је тмурно и облачно никад нема јутарњег мраза.

– Ето ти!

Насмејао се и ухватио је за руку. Њено широко, и веома озбиљно, озебло лице са танким црним обрвама, задигнут оковратник капута, што јој је сметао да се слободно мрда главу, и цела њена појава, танана, витка, са задигнутом хаљином због росе, све му је пријало.

– Господе, већ је одрасла! – рече он. – Када сам одлазио одавде пре пет година, ви сте још увек била дете. Били сте тако мршави, дугоноги, пуштене косе и у краткој хаљиници, а ја сам вас задиркивао да сте чапља… Шта чини време!

– Да, пет година! – уздахнула је Тања. – Много тога се променило. А реците, Андрјуша, али искрено, – поче она врло живахно, гледајући га равно у лице, – јесте ли се одвикли од нас? Ма шта вас уопште гњавим?! Ви сте мушкарац, живите свој интересантан живот, познати сте… Природно је да се удаљимо! Али било како било, Андрјуша, ја бих волела да нас сматрате за своје. Имамо право на то.

– Наравно да вас сматрам, Тања.

– Часна реч?

– Часна реч.

– Данас сте се чудили што имамо толико ваших фотографија. Та знате да вас отац обожава. Некад ми се чини да вас воли више него мене. Поносан је на вас. Ви сте научник, нисте обичан човек, имате блиставу каријеру, а он је убеђен да сте такви испали зато што вас је он васпитао. Ја га пуштам да верује у то. Нека га.

Већ је рудела зора, и то се најбоље могло видети по томе како су јасни постали облаци дима и крошње дрвећа. Певали су славуји, а са поља се чуо крик препелица.

– Време је за спавање, – рече Тања. – А и хладно је. Ухватила га је за руку. – Хвала вам, Андрјуша, што сте дошли. Наши познанаици нису занимљиви, а и мало их је. Код нас је само врт, врт па врт, – и ништа више. Стабло, грана, – насмејала се, – апорт, ренета, делишес, калемљење, сечење… Цео наш живот се прелио у врт. Ја чак ништа ни не сањам више, осим јабука и крушака. Све је то корисно, наравно, али понекад пожелим још нешто ради разноликости. Сећам се да је све постајало свеже и светлије, када сте долазили код нас за распуст или тек онако, као да су са лустера и са намештаји скинули прекривке.  Била сам тада само дете, па ипак сам разумела.

Говорила је дуго и емотивно. Одједном му је пало напамет да би током лета могао да се веже за ово мало, слабашно, причљиво створење. Да се занесе и заљуби – у њиховом положају би то било тако природно и крање могуће! Ова га је мисао ганула и насмејала; нагнуо се ка милом забринутом лицу и запевао:

Оњегине, тајна нек је знана,

Мом је срцу драга Татјана…

Јегор Семјонич је већ устао кад су они стигли кући. Коврину није било до сна, па се запричао са старцем и вратио се са њиме у врт. Јегор Семјонич је био висок, плећат, са повећим стомаком и лако губио дах, али је увек ходао тако брзо да га је било тешко стићи. Имао је крајње забринут изглед, стално био у журби и на лицу имао израз као да ће све пропасти ако он закасни бар минут!

Наставак следи!