Пиши као што говориш – слободно и брзо (или понешто о писању и рукопису у детињству)

Мирјана Петровић-Филиповић

Када са некиме разговарате на тему писања, обично су прве асоцијације –   велика књижевна остварења. У том случају саговорник везује појам писања за процес стварања врхунских остварења у књижевности и често наводи оно што му лежи на срцу попут: „Шекспир је ипак највећи!“ или: „Мислим да је Достојевски дочарао врх и дно људског постојања“ или, пак: „Поезија је вхрунац језика“ и томе слично. Понеко би се на помен писања присетио школе и асоцирао писање са непрекидном сменом школских и домаћих радова, и, свакако, лектира. И једни и други би били у праву, јер писање јесте најинтезивније у периоду школовања (поготово у основној и средњој школи где електронска помагала попут рачунара и таблета још нису преузела примат) и често може да води ка списатљској каријери, то јест у правцу великих књижевних остварења.

Вондерфул и Денијел пишу. Сјуџоу 2024

            Да застанемо овде накратко. Шта је тачно писање? И зашто је битно, ако је битно? Писање само по себи изгледа прилично једноставно – потребно је да узмеш оловку у руке и да на листу папира произведеш неке косе или усправне црте и кружиће. Ипак, ова наизглед једноставност заснива се на одређеним претпоставкама. Наиме, да би дете почело да пише, потребно је да сазри за ту вештину, то јест, писање захтева да дете савлада оно што се на зове „основна и фина моторика”, а што подразумева хватање предмета, држање предмета, рука – око координација, па и вешто држање предмета (у нашем случају оловке) као и став рамена, врата, леђа и слично. То су основе неопходне за напредак у вештини писања, а почињу се вежбати од најранијих дана: деца вежбају хватање од тренутка када угледају свет, да би се та вештина с временом брусила и постајала истанчанија (од основне моторике до фине моторике). Надаље изгледа да деца готово природно савладају хватање и држање, па се некако дохвате оловке и почну да пискарају, црткају и боје. Свакако, и овај наизглед једноставан ред радњи зависи од неких чинилаца. Наиме, ако је дете савладало основе држања предмета, то не значи да оно може да држи оловку правилно, нити да уопште разуме концепт писања, па чак ни цртања. Дакле, у најранијем детињству, пре првог разреда, па и предшколског образовања почиње вежбање држања једне фине алатке зване оловка и употребе те исте алатке, односно цртање, бојење и писање. Додатно, то означава и један одређени ниво когнитивног развоја, јер дете почиње да схвата концепт слике, боје, и писма, односно симбола. Шта то тачно значи? Што се тиче физичког развоја, то јест поменуте фине моторике, то значи да дете усавршава фине покрете прстију и руку који ће му помоћи да изводи све прецизне радње (не само држање оловке, већ и маказа, игле, четкице, кашике и тако даље). Изгледа да дете говото само од себе пронађе бојицу, оловку или крејон и почне да производи шаре или да боји, прво невешто, али  с временом све више налик на моделе које препознаје и копира. Као подлога за ову вежбу служи готово свака равна површина попут папира, свеске, стола, тапета, зидова, прозора и слично. Те врсте вежби су одличне и треба да буду подржане од родитеља или старатеља на сваки могући начин. Као што смо већ поменули, овим физичким одликама мора претходити и пратитит их и когнитивни развој (који прати усвајање и културног модела). Наиме, дете препознаје облике, боје, сложене објекте и почиње да их преноси на папир. Свакако, први покушаји су нејасних контура и облика, али с временом дете савладава основне облике (линија, круг, квадрат, цик цак, тачка и слично) које затим усложњава и претвара у чича глишу, сунце, цвет, облак, животињу. Ови покушаји у себи садрже основе како сликарства тако и писма. Дете свакако визуализује и преноси на папир оно што види, свој свет и све у њему. Међутим, у исто време дете почиње да схвата симболе, што ће с временом бити основа писања и писма. Овај процес се дешава готово несвесно, јер дете почиње да разуме да одређене слике или црте значе увек нешто исто. На пример, велики жуто-црвени знак М обично значи да те родитењи воде у Мекдоналдс (слично је и са KFC, или Бургер Кингом, итд.), или да некакве цртице као што је WC значе да је у близини тоалет. На тај начин лого, симбол или амблем помажу детету да препозна везу између слике и слова и дубљег значења које могу да поседују, што је изванредно важно за разумењање писма. Овде би ваљало нагласити да би било упутно да родитељи и старатељи посвете пажњу оваквим симболима и логоима и да њихово значење објасне деци чак и када су веома мала. Тиме припремају дете за концепт писма, јер и само писмо, односно свако слово на папиру, представља одређени симбол иза ког се крије увек исто значење, односно глас. Ако сте приметили да деца често науче прво да пишу своје име, то је у потпуности у сагласности са закључцима истраживача. Наиме, као и са цртањем првих облика, бојењем, те сложенијим облицима, тако и код писма деца прво почну да копирају. Пошто схватају да постоји веза између слова и значења, онда их природно копка да прво савладају да напишу властито име или имена најближих и највољенијих. Та прва слова су обично неједнака, збркана, непрецизна, али основне форме се дају препознати. С временом, а нарочито након уласка у образовни систем, рукопис се исправља, облици слова постају извежбанији, а брзина писања је све већа. У периоду првог и другог разреда веома је важно испратити да деца правилно седе, правилно држе оловку и свакако да што више вежбају писање у било којој прилици (невезано за вештачко окружење на часовима). Обично се сматра да би до шестог разреда дете требало да савлада одређену извежбаност и брзину у писању (ово је оквирна граница која у многоме зависи од индивидуалних одлика и околности). И да одговоримо и на последње зашто, односно зашто је извежбаност и брзина у писању важна? Често се може чути да је рукопис индивидуална ствар, и да ни изглед нити брзина писања нису битни, односно да су представног карактера. Међутим, неке од последњих студија у Британији показују да постоји веза између рукописа и писања састава (односно састављања некаквог есеја, писма, приче, песме и слично што је предуслов за велика књижевна остварења). Наиме, нека од истраживања потврдила су да уколико деца не достигну одређени аутоматизам у писању (рукопису), који подразумева брзину у писању, тј. произвођењу обликованих слова, та деца ће имати проблема у писању састава. Подсетимо да писање слова није само физички процес савладавања држања оловке, око-рука координације, и произвођења некаквих облика на подлози, већ се сматра вежбом како физичког, тако и меморијског типа (памћења), те се писање слова дефинише као језички акт (Медвел 328). Самим тим, уколико дете није савладало одређени аутоматизам у писању, оно мора да издвоји више времена на продукцију слова, те да смањи време које би посветило размишљању о теми и продукцији идеја, планирању састава и одабиру речи и проверавању написаног, односно свих вештина вишег реда, а које представљају основе за писање доброг састава (есеја, писма, приче итд.). И да се вратимо на почетак. Ако нас писање асоцира на велика књижевна остварења и ако уживамо у читању истих, треба да деци од малих ногу помогнемо да постану велики писци и песници – од малих ногу подржимо све њеихове креативне покушаје цртања и писања на свим могућим и немогућим површинама, објаснимо им шта се крије иза логоа, симбола, слова, читајмо њихова прва оставрења, али при томе не заборавимо да пратимо како седе, како држе оловку, како формирају слова, и колико им треба времена за то. Наравно, уз обиље похвале, мотивације, личне заинтересованости и учешћа.

Литература:

Драган Крстић, Учење и развој, Савремена администрација, Београд, 1988.

Jane Medwell, Steve Strand, and David Wray, The links between handwriting and composing for Y6 children, Cambridge Journal of Education, Vol. 39 (3), pp. 327-342.